Apartman sa pogledom na samopouzdanje

Samopouzdanje je zapravo ono najčvršće, najstabilnije ništa koje ostaje posle bitke kojom naposletku uspemo da rasteramo sve strahove, komplekse, muke i bauke.
Sva saznanja, mudrosti, razmišljanja, oponašanja hrabrih, sva motivaciona literatura, vežbanje nastupa i govorništva, svi sertifikati i diplome, pa i većina trenažnih procesa životnih veština, ne mogu nam pomoći da dopremo do stabilnog i sigurnog samopouzdanja. Zašto je to tako?

shy_shy_girl_by_paulaimperatrix

Dok učimo mislimo da smo ga stekli, dok slušamo predavanje NLP-a imamo osećaj da je tu, dok čitamo motivacionu literaturu jači smo i moćniji nego ikad, dok smo u nekom procesu učenja uz mentora skoro da se poistovetimo sa njegovim nivoom znanja… a sva ta sigurnost nestane kada treba da krenemo sami. Bilo da je ljubavni odnos u pitanju, napredovanje u struci, studiranje i sticanje bilo kog nivoa zvanja, nedostatak samopouzdanja nas vraća u puževu kućicu i primorava na stagnaciju, preživljavanje, sakrivanje od javnosti, prikrivanje slabosti i večito čekanje „da se nešto desi“.

Naravno, krivi su u nas duboko usađeni kompleksi koje nijedan manevar iz spoljnog sveta ne može otkloniti. Taj remont moramo uraditi sami. Nedostatak samopouzdanja je osnovni uzrok anksioznosti, strahova, loših projekcija događaja koji slede u budućnosti a za koje postoji uvek 50% šanse da im ishod po nas bude lep i koristan.

Nedostatak samopouzdanja uništava vreme beskrajnim ulepšavanjima, radovima na telu umesto na duhu, razmišljanjima kako pokupiti komplimente, divljenje i lajkove na konto puke površne fizičke lepote. Pre ili kasnije dođe i taj dana kada sve to nije dovoljno jer osećamo iznutra da smo slabi, da su nam temelji labilni, da bez „šminke“ ne smemo među ljude, da bez dobrog „zaklona“ zapravo ne možemo apsolutno ništa!

Gde je naše samopouzdanje i kako dopreti do njega?
Ono je onaj čist, čvrst i mirisan prostor koji ostaje nakon što raspustimo bahato i štetno društvo naših kompleksa. Za komplekse su većinom zaslužni roditelji i drugari u detinjstvu. To je verovatno delo sa najdužom i najgorom posledicom u svačijem životu. Ako smo dovoljno odrasli i zreli, ne postoji opravdanje niti razlog da bol koji je proizvod tuđe gluposti u sebi i dalje negujemo.

Zamislite da ste na sredini prepunog stadiona i da su reflektori upereni u vas i da se svi gledaoci grohotom smeju svakoj vašoj „mani“. Kako se osećate? Zašto? Da li vam se smeju potpuno savršene osobe ili jednako nesavršene poput vas? Da li biste se u toj istom masi i vi ponašali poput njih?

Nema čoveka bez neke osobine koja se nekome neće dopasti. Previše fokusiramo procenu kvaliteta čoveka spram fizičkog utiska, a to je uzdizanje praznine i ništavosti na pijedestal.

Svesnoj osobi  ništa manje nisu simpatični telesni „nedostaci“ odrasle osobe u odnosu na  bebe. Shvatimo jednom za sva vremena, ljudi nemaju mane nego osobine, ljudi nemaju vrline nego osobine koje su trenutno na ceni. Svako prikrivanje kompleksa stvara još veće. Tako i bucmasta osoba kompenzujući tugu i nezadovoljstvo zbog svojih kompleksa hranom, postaje enormno gojazna. To je prost princip rasta štete od SVAKOG kompleksa.

Moramo raščistiti to smeće, voleti sebe kao deo života ove planete, videti i sopstvenu lepotu kao dostojnu svake druge lepote na ovoj planeti i živeti svoj život sa osećajem potpune životne snage i moći, ma kako nam teško bilo.

 

Marija

 

 

 

Život posle smrti

Kako doživeti smrt bliske osobe i kako živeti nakon njene smrti, niti nas ko uči, niti u bilo kom stadijumu osnovnog i srednjeg obrazovanja obrađujemo tu temu. Smrt je veći društveni tabu od seksa, o njemu je već odavno sve ispričano.

before-after-life

Dogodilo se. Umro je iznenada neko koga volimo. Neko sa kim smo od rođenja i ne znamo kako izgleda dan bez te osobe. Sa osobom koja je umrla proživeli smo sve radosti života, sve probleme i sve dileme, podelili detinjstvo ili imali u njoj zaštitu. Osoba koju volimo umrla je za naš pojam nikada dovoljno stara ili neshvatljivo mlada. Da, umiru mladi. Umiru i deca.

Nemoguće je ne doživeti šok takvom informacijom. Izbiju nam vazduh iz pluća njome, sastave nam lice i kolena dok nam se kroz stomak i grudi razlama nikada doživljen strahovit bol pod kojim smo nemoćni. Kao da smo tupi iznutra sve nam izgleda besmisleno i učimo da hodamo kroz dane kao dete koje tek prohodava. Sve je bol. Sve na šta nam pogled padne, svaka uspomena, svaki predmet, slika, pesma… Sve ima bolniji doživljaj i svaki udah je bol, a društvo od nas prećutno očekuje da u nekom vremenskom periodu počnemo da funkcionišemo onako kako su na nas navikli, a mi na povređenog sebe nismo u stanju da naviknemo. Zašto je to toliko strašno i teško? U slučaju smrti voljene i drage osobe mi ostajemo prikovani za pojam njene smrti kao da smo i on/ona i mi njome kažnjeni.

Smrt je prirodna koliko i život, ali život MORAMO i u tim za nas najtežim trenucima staviti na prvo mesto.

Pokušajmo da zamenimo mesta: Da li bih ja volela da sa „onog sveta“ gledam i vidim svakodnevnu patnju i muku nekoga koga neizmerno volim zbog MOJE smrti?

Nikako! Volela bih da ih gledam nasmejane, da veruju da mi je umrlo samo telo i da osećaju da sam dušom uvek uz njih. Da uživam i dalje u njihovim radostima, da me nasmeju sećanjima i uspomenama na zajedničke trenutke, i da me zagrcnu od smeha kada se prisećaju naših glupih nesporazuma i svađa. Volela bih da gubitkom mog života osete punu vrednost sopstvenog jer je  svaki prolazan. Volela bih da me ne traže suzama na mom grobu, niti da me osećaju grleći moje stvari, jer ja nisam nikada bila predmet niti sam bila samo telo.

Volela bih da ne robuju običajima i crnini, da ne forsiraju tišinu jer sam  oduvek reč, osmeh i muzika, da ne muče sebe vezivanjem za trenutak moje smrti nego da  nastave da žive bez mog fizičkog prisustva jer sam samo pukom životnom kombinatorikom morala da odem pre njih a posle mnogih, takođe dragih ljudi, na mesto gde ćemo SVI.

Bitno je da smrću drage osobe naš život ne gubi na punoći i na kvalitetu više nego što mora.

Bitno je da se što pre osvestimo i svesno suočimo sa gubitkom, prihvatimo ga i nastavimo svoj život dalje. Duša ne umire i uvek je uz one koje voli i koji je i dalje vole. Smrt nije prepreka duši, smrt je samo odlazak tela.

Život duše ima svrhu u ljubavi i dok je nje, svaki život je večan.

Život bez ljubomore

Postoje osobe koje nikada nisu osetile ljubomoru. One su rođenjem takvog kova i ne ispoljavaju ljubomoru ni kao sasvim mala deca u situacijama kada se ljubomora gotovo podrazumeva. Ni rođenjem mlađeg brata ili sestre takve osobe ne postaju ljubomorne nego vole i to novo drago biće potpuno opušteno bez strahova da će oni sami biti manje voljeni. Samim svojim postojanjem trebalo bi da budu dovoljna motivacija, potvrda i podstrek svima onima koje ljubomora razdire i koji sa njom gube bitke unutar sebe.

Ne postoji veći i lepši stepen slobode od onog da volimo nesebično a nemamo potrebu da posedujemo, da osetimo sopstvenu unutrašnju duhovnu vrednost a nemamo potrebu narcisoidno sebe da volimo, kao i da istražujemo i razvijamo svoje urođene potencijale a nemamo potrebu da se poredimo sa drugima.

Može da zvuči idealizovano nekome ko je u ljubomoru zapetljan i zamršen, ulovljen kao u ribarsku mrežu u kojoj što se duže koprca i otima ona ga sve više steže, ali nije tako, srećom!

enhanced-buzz-16775-1411060091-19

Upravo zbog činjenice da je i mala doza ljubomore seme teškog odnosa koji narušava ili čak potpuno uništava kvalitet života, važno je posvetiti se tome da se njenih stega zauvek oslobodimo. Možda nam i nije ovo prvi život na ovoj planeti, možda nije ni poslednji, ali je svakako jedini kojeg smo svesni, za koji smo sigurni da ga posedujemo, jedini na koji možemo da utičemo i jedini u kom sasvim sigurno zaslužujemo slobodu, ljubav i sreću.

Rešenje je u promeni naših vrednosnih postavki i savladavanju uobičajene i društveno prihvatljive navike da se poredimo sa drugima. Prosto, komparaciju svake vrste prepustimo gramatici, a mi možemo i od ovog trenutka da počnemo da volimo bez posedovanja jer ni svog života nismo vlasnici,  da vršimo izbore u životu spram toga koliko su nama lično prijatni ili našem unutrašnjem razvoju korisni a ne zato što je to nešto bolje, lepše ili skuplje od tuđeg, i možemo da počnemo da živimo sa uravnoteženim svesnim osećajem za jednaku vrednost života u svakome na ovoj planeti.

 

Marija

Uzroci ljubomore

Ljubomora je možda jedino osećanje koje direktno utiče na slobodu osobe koja je predmet ljubomore. Ona uskraćuje slobodu i osobi koja je oseća, ali je neretko apsolutno ukida osobi na koju je ustremljena. Ljubomora guši život, otima vazduh iz pluća, sužava vidike, podstiče agresiju, remeti komunikaciju, onemogućava harmoniju između dve osobe čak i kada su u svim ostalim aspektima kompatibilne. Jednostavno rečeno, ljubomora kvari ili onemogućava svaki zdrav odnos među prijateljima,poznanicima, partnerima, supružnicima, rođacima…

littlekids

Ljubomora je jedno od osećanja koje smo gotovo svi osetili ili osećamo još od najranijeg detinjstva. Potiče od unutrašnjeg osećaja nesigurnosti, kompleksa niže vrednosti, straha da će nas partner prevariti, straha da nećemo biti dovoljno voljeni ako se osoba koju volimo posvećuje još nekome na bilo koji način (čak i zajedničkom detetu), težak osećaj da nam vrednost opada ako se u našem prisustvu dive drugoj osobi… Varijacije su razne i zaista ih ima bezbroj životno potvrđenih.

Teret je koji nam nikakvu korist ne donosi a stvara ogromnu i nesagledivu štetu. Ako se već nismo oslobodili ljubomore tokom razvoja ličnosti u ranoj mladosti za poboljšanje kvaliteta života, kako  sopstvenog tako i svih oko nas, neophodno je da se oslobodimo tog destruktivnog osećanja.

Potrebno je rešiti par osnovnih problema koji su temelj ljubomore i bez kojih je nemoguće osloboditi se njenih okova.


 

Osećaj lične vrednosti ne treba povezivati sa onim što posedujemo, sa kim se družimo, koliko smo fizički lepi (jer nekome smo uvek dovoljno privlačni a nekome čak najprivlačniji ma kako izgledali), naša vrednost nije ni pozicija na društvenoj lestvici, naša vrednost nije ni nivo popularnosti, našu vrednost ne određuje mišljenje drugih o nama, našu vrednost ne umanjuje loše mišljenje drugih o nama čak i kada smo u nečemu pogrešili, naša vrednost ne raste ako smo u nečemu najbolji, niti naša vrednost opada ako smo u nečemu trenutno najlošiji…

Neophodno je razumeti, shvatiti i prihvatiti da koliko god bili uspešni ili neuspešni, mi nismo sami po sebi taj uspeh ili neuspeh. Društvena hijerarhija je neumoljiva. Ona ima svoje kako tradicionalne tako i trendovske vrednosne skale. Naše unutrašnje biće ne sme da ima tržišnu vrednost naše profesije, našeg radnog mesta, naše firme, naše pozicije na društvenoj lestvici… Pogotovo odnos najbliže okoline ne sme da utiče na naš doživljaj sopstvene vrednosti. Kao što realno nismo vredniji među uglednima, nismo ni  manje vredni među manje uglednima po merilu bilo kog društva.

Biće unutar nas treba da poštujemo u svojoj izvornoj, prirodnoj i punoj vrednosti. Biće unutar nas je život unutar nas! Ono što mi jesmo, ono što nas i bez naše volje tera da dišemo apsolutno ne zanima šta neko misli o nama. Ključna stvar je da odvojimo srž naše ličnosti od svega čime se bavimo (profesije, bračnog statusa, društvenih vrednosnih lestvica, naših i tuđih želja, ambicija, očekivanja…

Svako od nas je vredan kao Život, a ne postoji ništa vrednije od Života! To što je neko po trenutnim estetskim normama fizički lep, ne znači da vredi više od bilo koje druge osobe koju smatra neprivlačnom. Naša fizička lepota nije naša izvorna vrednost niti je kroz nju možemo procenjivati. Fizička lepota je fikcija. Standard lepote je samo puki prosek  uobičajeno željenog  stepena dopadljivosti. Vrednost naše ličnosti ne možemo procenjivati spram spoljnih faktora nego je moramo u sebi osvestiti i osetiti kao punoću osećaja života u sebi. Život jednako vredi u ma kome bio. Taj puls života u nama koji diše, koji trepće, koji oseća, nema ni klempave uši a ni krive noge, on je jednostavno najvredniji na svetu u svakome. Bitno je samo da prestanemo sa upražnjavanjem ružne i loše navike da se poredimo sa bilo kim i sa bilo čijim dostignućem na ovom svetu.


 

Svačiji život pripada ŽIVOTU i nikome i ničemu više. Čovek jeste društveno biće i svako od nas voli da oseti da je voljen. Osećaj kada nas gledaju nasmejane oči koje nas vole nepogrešivo razumemo i najprijatnije doživljavamo. Osećamo se sigurnije kada smo voljeni jer taj osećaj podsvesno povezujemo sa zaštićenošću od strane osobe koja nas voli. Ljubav je najlepša svrha života.

Jedina potpuna ljubav je bezuslovna ljubav. Mnogi je povezuju isključivo sa majčinskom, ali i ljubav ljubomorne majke nije ni bezuslovna a nije ni ljubav nego potreba za posedovanjem. Ljubav je uzvišeno stanje svesti kojem kao ličnost treba da dorastemo. Ukoliko osoba koja nije rešila osećaj ljubomore tokom mladosti, doživi prevaru od strane emotivnog partnera, u stanju je da nekom narednom partneru od života napravi  doživotnu robiju. Osoba koja nas je u emotivnoj vezi prevarila, nema iskristalisana niti jasno definisana osećanja prema nama i sigurno joj nismo odgovarajući partner. Mi ne možemo da utičemo na to da nas neko voli. Ta osoba je sa nama iz nekog drugog razloga, makar to bilo i da ne bude sama jer zbog straha od samoće ljudi često idu iz veze u vezu. Nije naše prethodno ljubavno iskustvo pouka za buduće i to ne sme biti jer naša buduća veza je veza sa novim partnerom i novom osobom.

Ako se dve osobe uzajamno vole, neće imati potrebu niti postoji opasnost od prevare. Prevara se dešava usled nevoljenja i samim tim osećaja nedovoljnosti i neispunjenosti partnerom. U braku ili dugoj vezi partneri najčešće ne osete trenutak kada se ljubav pretvorila u naviku. Kada sa nekim živimo naviku, više nam ništa uz partnera nije ni dovoljno dobro niti nam je ona sam dovoljan, niti nas mogu zadovoljiti bilo kakve kompenzacije za ljubav (uživanja u šopingu, alkoholu, kockanju, preteranoj potrebi da putujemo, u hrani…) Jednostavno živeći sa nekim naviku postajemo gladni svega a zapravo smo gladni ljubavi ali to nismo osvestili.

Ljubav nije slepa. Prava, čista i bezuslovna ljubav vidi sve!  Onaj ko nas bezuslovno voli, voli i naše krive noge, i klempave uši, voli i naš celulit kao i druge osobine koje uobičajeno nazivamo manama, ali su kao i vrline ipak samo osobine. Osobine smo takođe skloni da procenjujemo spram njihove vrednosti u društvu i to nam opet stvara teskobu koja potencijalno uzrokuje ili hrani ljubomoru. Bezuslovna uzajamna ljubav isključuje ljubomoru. Svako može i svako bi trebalo da je doživi i živi, bez izuzetaka. Važno je samo da osećamo svoju izvornu vrednost neopterećeni društvenim zakonima i materijalnim vrednosnim skalama i tako rasterećenim bićem volimo  drugo rasterećeno biće koje potpuno rasterećeno voli nas. Samo takva ljubav je temelj za velika, brza i kvalitetna napredovanja koja unapređuju obe individue kroz zajednički život, učenje, istraživanje, druženje i uživanje. Ljubav ume da nas oslobodi kompleksa, ali ukoliko uporno negujemo neosnovane komplekse, a SVI su takvi, možemo sebi uskratiti priliku da doživimo istinsku, potpunu i trajnu ljubav.

 

Nastaviće se…

 

Ljubomora je nasilje

Mnogo je pisano i mnogo će se još pisati o nasilju nad ženama. Svako može iz sopstvenog ili iskustva svojih prijateljica dodati barem neku reč ovoj temi. Mnoge su sigurne kuće izgrađene, mnogo manje ili više uspešnih sudskih zaštita i rešenja doneto, ali ako sami ne utičemo na uzroke koji do nasilja dovode, dovešćemo i porodicu kao osnovnu ćeliju društva (ah, kako to marksistički zvuči!) u fazu izumiranja.

Prvu seriju tekstova posvećujem upravo mogućim i naizgled nemogućim uzrocima nasilja nad ženom, u porodici, braku ili van njih.

Patološka ljubomora je čest uzrok psihičkog i fizičkog nasilja nad ženom.Takvi muškarci nisu sposobni ni za šta osim da poseduju ženu kao objekat.
Čak i kada žena apsolutno ne daje povoda, niti hrani tu ljubomoru, ljubomoran muškarac je u stanju da uništi ili ono čime se ona bavi, ili nju samu jer ne oseća da je dovoljno poseduje i kontroliše.

38

U pitanju su naravno teški muški kompleksi koje je nekada teže uočiti jer se osobe verbalno umiljavaju ženskom rodu i uzdižu ženu kao predmet obožavanja u nebesa, a zapravo su tamničari ženskog duha i slobode, i prečesto siledžije i egzekutori.
Tiranija ljubomornih osoba je emotivno zdravoj i svesnoj ličnosti razumljiva, shvatljiva ali neizdrživa.
Ljubomoru svaka osoba bi trebalo da prevaziđe u detinjstvu, odnosno u pubertetu, i sa zrelošću bi trebalo da  postane iskustvo iz prošlosti koje je imalo razvojnu i edukativnu ulogu.


Ljubomora dovučena u zrelu dob može se smatrati teškom emotivnom i mentalnom zaostalošću jer sprečava duhovni rast i razvoj osobe koja je oseća i uništava kvalitet života osobi na koju je usmerena.
Ljubomora nikada nije bila niti će postati čin ili oblik ljubavi,ona je zapravo teška anomalija ličnosti, neizlečiva jer ljubomorna osoba ljubomoru smatra uzvišenijom ljubavlju od svih, pa i sebe kruniše kao nekoga ko ume najviše, najlepše i najjače da voli.

Kako lečiti ljubomoru? Naravno, bez pronalska uzroka, svaki pokušaj obuzdavanja vodi neminovno do momenta u kom će ljubomora probiti sve brane, ključala i razularena, slepa i razorna, a tada je žena već uveliko u teškim modricama, ako ne na telu onda sigurno na duši, mada često strada i telo i duša.

Uzrok leži u osećaju niže vrednost. Ljubomorne osobe su neretko veoma ambiciozne, uspešne i karijeristi bez skrupula. Oni jednostavno gaze svačiju ličnost, ruše privatnost, grabe koliko im ne treba, jer samo dok uvećavaju svoje posedovanje čine se sebi vrednijim od ostalih.

Onog trenutka kada im je posed ugrožen, a žena je posed koji ima i svoju volju i svoj um pa samim tim spada u imovinu koja sama može od njega da ode iz bilo kog razloga, on je u stanju da je prebija ne bi li joj u ličnost usadio svoje bolesne i izvitoperene vrednosne lestvice. Ljubomorna osoba ne razume ni pojam lične slobode, niti je u stanju da voli na zdrav način ikoga, čak ni svoje potomstvo.

 

 

Nastaviće se…